Porodila sam se sa šesnaest godina a sada….

Zdravo moje ime je Lora i želela bih da podelim moju životnu priču svim čitaocima sveta.

Shvatite ovu priču kao pouku, kao savet kako je biti mlada mama, mama u 16. Godina.

Prenosimo Vam tekst u celosti…

Ćao svima, nadam se da ste dobro, e ovako danas bih želela da vam ispričam svoju životnu priču, priču koju nikome ne bih mogla ispričati zato sto je jako boli, ali ovako ce mi biti lakše, ne poznajem vas tako da znam da me možete bolje razumeti bez da me kritikujete.

Znam rečice te odmah ali još si mlada, zašto nisi pazila ? Imate pravo, potpuno ste u pravu ma šta rekli ali znate kada ste mlada osoba pa još kada ste naivna. Znate onu čuvenu reč « paziću » epa ja sam to i čula.

Jesam napravila grešku, priznajem ali zbog moje greške da li mora neko da ispašta? To malo nevinašce koje raste u meni, zašto on da ispašta? Za šta je ono krivo?

Ne. Nisam želela da on pati zbog mene, prihvatila sam svoje greške I odlučila da ono sto sam posejala to i saberem, a to je danas moj sin, sin na koga sam jako ponosna, iako je rodjen greškom. Ali danas se ne kajem.

Evo kako je sve to počelo. Kasnilo mi je već četiri meseca ali nisam se plašila jel sam po prirodi jako neredovna, kad kako dobijem kad ne ali molila sam Boga da dobijem, samo da bih bila sigurna da je sve u redu.

Nista se nije dešavalo. U razgovoru sa najboljom drugaricom, posavetovala me je da uradim test za trudnoću. Nasmejala sam se u nadi da to nije moguće. Kupila sam test, upotrebila ga… Trudna sam…

Nebo mi se srušilo, zemlja se otvorila. Plakala sam celoga dana, nisam mogla da verujem šta sam uradila. Mom životu je došao kraj. Misli su mi letele na sve strane. Kako ću ja sa bebom ? Ko ce da mi pomogne ? Nista nežnim..

Najteži trenutak je kada sam trebala sve to reci mojoj majci. Kada sam joj rekla “mama da li možemo da porazgovaramo” glas mi je drhtao u svim notama. Kada sam joj rekla da sam u drugom stanju, odgovorila mi je šamarčinom koju I dan danas osećam. Zajedno smo plakale kao deca kada je saznala da ne mogu da abortiram jel je već kasno.

Četiri meseca su prošla jako tiho, ja sam se uvukla u sebe. Danonoćno po sajtovima, kako, gde, kada à još i ne volim toliko decu, sama njihova plac me nervira.

Sve dok jednog dana nisam osetila onaj majčinski instinkt, od tok trenutka svake večeri po dvadeset minuta pričala sam svom stomaku. Pitala sam se da li sam postala luda.

Zajedno sa mojom majkom otišli smo do direktora skole. On mi je jako pomogao jel je želeo da završim svoju srednju školu I dobijem diplomu, nikad mu ne mogu zahvaliti za sve savete koje mi je dao.

Moj stomak je polako rastao. Ja sam uočila da raste tek kada sam saznala da sam trudna. Iako sam dobijala na kilaži, prva četiri meseca nista se nije videlo. Počela sam da se brinem. Zar je to normalo ? Posle svega ne bih želela da se nešto desi mome detetu.

Otišla sam sa majkom kod lekara… on nam je rekao da je sve u redu. Tokom pregleda majka me je držala za ruku, znate onako kao kada želi reci «  jao postaću baka » ali nije bas u tom kontekstu.

Popričala sam i sa ocem o svemu ovome. Rekla sam mu da ću sama da ispaštam za svoje greške i da ma kako bilo to je moje dete i boriću se za njega do kraja.

Situacija sa roditeljima bila je sve bolja i bolja, dobila sam potpunu podršku od njih, iako je u početku bilo teško.

Došlo je vreme da tu vest saopštim svojim prijateljima u razredu.

Svaki profesor je razgovarao sa svojim djacima. Jel nisam želela da krijem nista vise o sebi, svi treba da znaju za ovu vest. Ne bih želela da krijem od školskih drugova pa posle da me pitaju « hej ugojila si se » ne svi treba to da znaju. Ali niko ne moze ucutati vrsnjake, tako da je uvek bilo onih koji su pricali iza mojih ledja, ali to mene nije bilo briga, ja sam mirna u svojoj glavi i ne zamoravam se činjenicama i rečima koje idu protiv mene. Jel sam sama to tražila, sama ću i da prihvatim ono što je usledilo čojič greškama.

Kako se trudnoća razvijala, tako sam postajala samostalnija, i odraslija. Svatila sam sve šta su mi roditelji pričali godinama. Razumela sam mamu napokon kada mi je rekla «  zapamtićeš moje reci ».

Pitate se sigurno à gde je tata u svemu ovome ?

Tu je, mislim s ‘neke strane. Za saznaće da sam trudna nisam mu ja rekla, već naša zajednička drugarica. Došao je kod mene kuci i razgovarali smo skoro dva sata. Znate šta mi je rekao ? Ne želi da prihvati činjenicu da ce biti tata. Kada mi je to rekao jako sam se uplašila jel nisam bila spremna sama da uzgajam to malo biće.

Meseci su prolazili a trudnoća je bila dobro podnošljiva. Ja sam resila sve moje stvari sa svakom osobom, i odabrala samo one koji me podržavaju.

I jednoga dana…. CETVRTAK 6. SEPTEMBRA 2012 postala sam mama u 16. godina. Rodio se moj mali Noa. Moja majka je bila samom sve vreme , cak je i prisustvovala porodjaju. Ne mogu vam opasti osećaj, mojoj sreći nije bilo kraja. Onaj osećaj kada vam postave bebu na grudi a ona vas gleda svojim slatkim okicama. I to sam se porodila dva dana početkom zadnje školske godine.

Šta se posle desilo? Kada sam se porodila I izašla iz bolnice mama me je dveju ruke prihvatila kod nje. Pritom sam završila srednju školu i uzela diplomu. Sa svojim ocem vise nisam toliko pričala ali ni sa detetovim ocem, cak nije želeo ni da prijavi da je otac deteta. Nema veze ja sam sebi rekla kada moj sin poraste i zatraži svog oca ima pravo da zna ko je.

Kada sam se opravila od porodjaja pronašla sam posao, počela sam da radim kao kelnerka. Nije neki posao ali bolje ista nego nista. Moja mama je čuvala bebu dok sam ja radila.

Jel znate onaj osećaj kad ste mladi pa razmišljate o dobrom autu, dobrom poslu… Kod mene je to potonulo… ali se ne kajem.

Moj sin je danas moje blago, i uspela sam da ga vaspitam kako dolikuje, ali nikada neću moći dovoljno zahvaliti svojoj majci koja mi je puno pomogla i koja je bila jao strpljiva prema meni kao i prema mom sinu.