Mislim da se u našoj lepoj ex jugoslaviji ne priča toliko o
autizmu.
Naravno sve dok nisam postala mama jednog dečaka nisam ni
sama toliko znala o tom stanju ali danas sve je potpuno drugačije.
Kada kažemo autizam prvo sto pomislimo je dete koje se
klacka levo-desno i koje vas ne gleda dok mu pričate.
Moja borba je počela 18. Meseci nakon porodjaja. Sve mame
koje znam su me ispitivale “zašto mali ne priča” a ja sam to pitanje stalno
postavljala pedijatru koji mi je odgovarao isto “ ma ne brinite se,
progovorice”.
Kao majka osećala sam da nešto nije u redu sa mojim detetom,
počela sam da istražujem preko interneta.
Našla sam jedan sajt gde je pisalo “autizam”. Procitala sam
sve i došla do “simptoma” svi navedeni simptomi su opisivali mog sina....
počela sam da placem... ma čekaj zašto plakati? Treba se boriti za svoje dete.
Jedan lekar, pa drugi, pa treći. Svi su govorili “gospodjo
stvarate sebi ideje u glavi”. Nisam odustala.
Pronašla sam jednu ordinaciju (naravno privatnu) uradili su
potrebne analize i.... autosticni spektar. Moj sin ima autizam.
Dobili smo dijagnozu. Tu pocinje naša borba.
Nisam želela da se vraćam kod lekara i da mu kažem da je
pogrešio ali sam sebi rekla ako to ne uradim koliko još dece ima da prodju bez
analize kod njega ? Otišla sam i lupila šakom od sto... samo sam rekla “vratite
se na fakultet”, i zalupila vrata.
Nisam želela da odustanem naravno, majka sam. Pored
edukatora, pedijatra, psihologa i pedologa i ja sam radila sa svojim sinom.
Bilo me je strah kakva će biti njegova budućnost, škola....
Godine su prolazile, moj dečak je rastao. Ali još uvek nije
pričao. Sve bi pokazivao prsticima.
Jednoga dana bili smo zajedno u kuhinji sa bakom i spremali
ručak. Dala sam mu da secka papriku. Posto je bio mali voleo je sve da proba pa je uzeo malo
parče paprike i stavio u usta.... paprika je bila blago ljuta... pogledao me je
i rekao “ mama uto (ljuto) be (bre)”
Nisam znala kako da reagujem, baka je počela da plače, ja
sam ga samo pogledala i odgovorila mu “idi pljuni u kantu za smece”.
Nisam želela da skacem od radosti kako se nebi uplašio i
zbunio beč sam mu prišla zagrlila ga i rekla samo “mama te voli”.
Uveče smo svi zajedno vecerali, muž nije znao kako da se
ponaša jel je bio izuzetno sretan sto je nas sin napokon progovorio.
Radili smo sve više i više, razvijali motoriku, hodali,
putovali, ucili. Moj sin se razvijao sve više i više.
Škola ga je nekako prihvatila, bilo je teško u početku. Mon
sincic nije bio toliko drustven ali deca su se ophodila prema njemu kao prema
maldjem bratu. Pravi prijatelji. Pomagali su mu, objašnjavali kako se šta radi,
sto mu je omogucilo da se socijalizuje.
Danas mogu reci da je moj sin postao veliki dasa, ima 17.
godina još malo pa smo punoletni. Samostalan je. Ponekad ne može da pokaže
tačno šta oseća ali kako je naučio znakovni jezik dok je bio mali (a i ja
snjim) onda zna da mi kaže.
Ja sam danas jedna presrećna mama, uspela sam da izvedem
svog sina na pravi put zajedno sa tatom i okruženjem.
Roditeljima bih preporučila da ne dižu ruke i da se NE drže
poslovice “ kako je tako je”.
Potrebno je prihvatiti stanje svog deteta ali se ne treba dići ruke već se boriti za svog andjela. Uspeh i motivacija mogu
poboljšati stvari i dati ocekivane rezultate.
Tina Jankovic za blog "Moj kucni lekar"
Nema komentara:
Objavi komentar
Svaki Vaš komentar je bitan !