Prica jedne mame: Moja beba je odlucila da zivi!

Jedna jako poucna prica je stigla na sajtu "moj kucni lekar". Mama Dajana je odlucila da podeli svoju zivotnu pricu i pricu svoje male devojcice. Prica je prenesena u celosti.

U životu treba znati sta želiš, moja malena devojčica je izabrala da živi. Posto sam imala nekih problema, mislila sam da je izostanak ciklusa zbog toga, odlucila sam da uradim test, čisto da bi uklonila sumnju, bila sam ubeđena da nije to u pitanju. Uradila sam test, i on je bio pozitivan, dve tamne crte, sto znaci da je trudnoća, i to ne rana😍 Odlucila sam odmah zakazati termin kod svog ginekologa da vidim kako je bebica, nisam mogla dočekati trenutak da čujem prve otkucaje srca svoje bebe. Kada sam konačno dočekala 17h popodne, posto sam išla privatno, otišla sam kod svog ginekologa gde sam nestrpljivo čekala da mi pusti otkucaje.

Čula sam ih, ali bili su prebrzi, opet mislila sam u sebi, malo dete je to, možda je to normalno, možda je tako kod dece. Čekala sam da završi pregled, i pitam ga, ali kako je pregled duže trajao, doktor je pravio neke čudne face, opet nisam imala nikakvo negativno mišljenje, niti slutila na nešto loše. Kada je završio rekao je samo da se beba razvija manje za 2nedelje, i da joj srce malo ubrzanije kuca, jedna noga je duza od druge, i dobila da radim neke testove. Tu mi se pola sveta srušilo, ali i dalje sam bila pribrana, i mislila kako će ona to pregurati i biti dobro, odmah mi je rekao da je devojčica. Proslo je mesec dana, vreme je za kontrolu i suočavanje sa rezultatima. Beba je bila dobro, srce je normalno počelo da radi, ali i dalje je bila previše mala. Meseci su prolazili, trudnoća je održavana i sve je bilo u najboljem redu, osim sto je beba bila malo sitnija. Stigi smo do 33/34 nedelje, bila sam na kontroli, pregledana, rađen ctg zbog bolova koje sam imala tog dana ujutru, i sve je uredno, nema potrebe da ostajem z bolnici, beba je dobro, nalazi su uredni, idemo kući i vidimo se za 2nedelje na kontroli, reče doktor i izašao je iz ordinacije. Otišla sam kući, i kao da sam nešto očekivala, počela sam da pakujem stvari za bolnicu. 

Narednog dana u 11:30h dobijem bolove jake, na 5 min, zovem doktora, kaže odmah se spremaj i pravac u bolnicu, ja da doruckujem i dolazim,tako sam i uradila. Kada smo stigli, tamo je luda kuća(mislim da je i Klinika Laza Lazarevic za njih normalna) porodilište se renoviralo, trudnice su ležale na ginekologiji i to su valjda 10kreveta nabili u jednu sobu posto nisu imali gde da smeštaju potodilje. Uzeli su mi podatke i nisu hteli na me odvedu u salu, već me smestili u sobu da čekam doktora, i ako sam imala kontrakcije spremne za porođaj. Porodjaj mi je krenuo u sobi verovali ili ne, tak kada su videli tada su me prebacili na sto. Idmah sam bila obaveštena da se ne nadam previše, da beba možda neće preživeti ili će biti možda malo drugačija nego ostale bebe. U 14:25 su me stavili naa sto, u 14:30h sam se porodila, beba je bila kao lutka mala, nije plakala, spustili su je u neku metalnu posudu, i rekli su samo gotovo. Nisam znala da li da se radujem detetu, ili da plačem zbog gubitka deteta, to gotovo nisam znala u kim je smislu rekla, ali čim beba nije zaplakala, mislila sam da je ono najgore, posle davanja kiseonika, beba je bila ja mislim najglasnija od sve dece tamo 😂 sve je bilo u redu, rodjena je sa 2500 i 44cm, tako da su nas pustili kući četvrti dan. 

E kući je počeo pravi horor. Nisam imala mleka, patronažna sestre su me ubeđivale da će doći vremenom i da bebi ne dajem ništa, beba je počela da gubi na kilaži, ujedno vremenom i da krči, u domu su rekli da je sve u redu, to se čisti od rođenja. Dok na kraju beba nije počela da se guši, i gubi vazduh, tek tada su nam dali uput za bolnicu, gde konstatuju da su bebina pluća puna, i da u svakom trenutku može da se uguši, gde takođe kažu da nemam mleka, da beba je sve vreme bila gladna, zato je i plakala, tada je imala mesec dana, rođena je sa 2500, za mesec dana je unapredila samo 300g, u bolnici je počela da se oporavlja i ima lik deteta, unapredili smo ceo 1kg, i porasli celih 5cm. I uspela je da pobedi i dobije svoju bitku i ako se vodi kao nedonosce. Ona ima danas dve godine, takođe ima i malih posledica(Non stop je pod virusom nije imuna) ali to nije ništa strasno ipak dete gradi imunitet do 4,5 god. 

Moja pouka je svim novopečenim mamama da ne slušaju druge, da se prilagođavaju same svom detetu, a ne kako drugi kaže. Ipak majka oseca  i zna bolje od svakog 🙂