Moja borba
sa rakom dojke pocinje nekoliko dana nakon nove godine, znate one dane kada
čestitamo svima novu godinu. Ja sam tog dana osetila jednu malu kvržicu ispod
dojke, malu kao zrno pirinča, i tog dana sam otišla lekaru. Moj lekar ništa
nije osetio ali mi je ipak prepisao mamografiju.
Posto mi je
doktor rekao da ne oseća ništa rekla sam sebi da to može malo da pričeka.
Jednog dana me je drugarica pozvala i rekla “ sanjala sam kako imaš rak”! Da li
je to znak? Da li ipak trebam da se javim na pregled? Rekla sam sebi NE!
Ipak je potrebno otići na taj pregled.
Vratila sam se kod svog doktora ali ovog puta sa svojim
mužem... ustanovljen mi je rak dojke, ali nije zahvatio limfni sistem. Da sam
čekala još nekoliko meseci, tretman i lečenje bi bilo još teze.
Lečenje i svakodnevni život
Lečenje ne mogu reci da nije bilo lako. Prvenstveno gubitak
kose... umor... spavanje po ceo dan. Izmedju svakog tretmana imala sam dve
nedelje odmora. U početku sam bila mrzovoljna, depresivna... sve dok se jednog
dana nisam pogledala u ogledalu i rekla sebi: “ da li si ti normalna? Zar jedno
malo djubre može tebi da uništi život? NE! Moram da se borim, ja sam jaka
osoba!” Od tog trenutka počela sam da izlazim, da idem u shopping, da se staram
o svojoj deci. Kada bih imala tretman, pustila bih muziku i uopšte njenih
razmisljala. Kad bih bila umorna otspavala bih ali uveče izlazila sa svojim
prijateljicama ili sa svojim mužem.
Nisam želela da spustim ruke, potreba dam bila svojoj deci,
svom muzu i svim osobama oko sebe. BORILA SAM SE!
Ohrabljavajuci prijatelji
Od kada sam saznala da sam bolesna dobila sam poruke od
osoba sa kojim nisam pričala godinama... sa tekstom da mi žele brz oporavak.
Naravno, nismo pričali godinama, naravno nije cool pričati s’nikim samo kad je
bolestan ali.... dobro i to prihvatam širokih ruku, sve sto je pozitivno. Čak
sam i pristala da posetim jednog psihologa kako bih porazgovarala snjim. I
tokom i posle tretmana. Stavise Moj psiholog je imao takođe rak tako da smo se
potpuno razumeli. Bas mi je prijalo porazgovarati snjim o svemu sto osećam.
Mogu reci da mi je rak “sredio život”. Znam šta su mi sada
prioriteti, znam šta mogu uraditi “posle” a šta odmah. Znam kako bolje treba
živeti i šta mi “zagadjuje” život.
Svakoga dana “ čudovište” se smanjuje.
Nisam želela da uplasim decu pa da im kažem “znate moramo da
pričamo”. Naravno znali su za moju bolest ali sam im objasnila na drugaciji
način. Mama mi je poklonila knjigu gde se nalazilo jedno crno belo čudovište.
Deci sam objasnila da je to ono sto živi u meni i da moramo da ga smanjimo na
sitnu bubicu. Posle svakog tretmana uzeli smo bojice i zvrljali po cudovistu
kako bi smo ga smanjili. Mogu vam reci da smo uzivali u tome.
Jednog dana ostale su samo noge čudovišta i zajedno smo ih
precrtali... kraj tretmana....
Naravno kontrole su bile nastavljene svakog treceg meseca.
Imala sam strah da se rak opet ne pojavi, ali ja se ipak nisam dala... imala
sam projekte za svoj život....
Stvorila sam projekat “ 10 žene na 4000 metara nadmorske
visine”. Nas 10. kone smo imali isti problem, uspele da ga se rešimo i da se
popnemo na 4000 metara nadmorske visine. To je bio nas cilj.
Popeti se sam je teško ali zajedno možemo uspeti. I uspele
smo. Kada smo se popele na tih 4000 metara bolest je bila iza nas. Okrenule smo
se novom životu.
Nastaviti svoj život
Danas pričam lako o raku zato sto sam se pomirila sa tom
bolešću. Nastavljam da živim tamo gde sam stala. Da, bolest je teška za
prihvatiti, da tretmani su teški... ali se nisam dala. NE! Jaka sam osoba!
Danas znam kako treba živeti, misliti na svoje zdravlje i
uživati u svakom trenutku.
Nema komentara:
Objavi komentar
Svaki Vaš komentar je bitan !