Danas cu vam ispričati životnu priču moje bake. Bake koja je nažalost izgubila borbu sa rakom ali se nije dala do zadnjeg dana.
Moja baka se zove Emina, ne bolje cu reci Milka, nije želela da je niko zove Emina.
Nakon dve nedelje pustili su je kući na odmor. Rekla mi je da su pola njenih cimerki izgubile borbu sa rakom.
Pored svih tih hemoterapija isprobali smo i prirodne lekove. Vitamine, različite mešavine, sokove i sve sto bi ojacalo njen imunitet. Ja sam polako pakovao svoj kofer ali nisam zeleo da je ostavim.
Proveli smo zajedno nedelju dana i morala je da se vrati u bolnicu na dalje lečenje.
Došlo je vreme i da ja polako podjem na put. Otišli smo do bolnice da se pozdravimo. Bio je tako težak trenutak. Opraštam se od osobe koje me je čuvala skoro 9. godina.
Nisam znao kako da joj kažem cao. Nisam zeleo da idem, ali je to bila njena želja, otići jer nije više imala snage da se brine o mom bratu i meni a sa druge strane nije zelela da ostanemo u Srbiji jer tamo nema vise zivota.
Njene terapije su se nastavile jos neko vreme i došla je kući. Razgovarali smo svakog dana putem socijalnih mreža.
Jednog dana sam je pozvao, nisam mogao da verujem svojim ocima šta sam video. Imala je veliku masnicu na desnom oku. Počeo sam da vičem! Šta se desilo?
Rekla mi je da je zbog tramadola ( jakog leka protiv bolova pala i udarila glavom o zemlju). Mon tata, koji je živeo snjom nasao je kako lezi na zemlji, podigao je i lečio. Moja tetka i ja nismo više želeli da ona ostane tamo. Sredili smo sve potrebne dokumetacije i pozvali je da dođje hitno u Francuku.
Nije proslo puno vremena ona je došla kod nas. Otišli smo kod lekara na pregled. Rak je bio u “mirnoj fazi “ i znatno se smanjio ali ima oziljka.
Nije predlozio nastavak lecenja ali samo preglede radi praćenja evolucije.
U pocetku moja baka je zelela da ostane samo na tri meseca, i kako se moj brat ozenio da saceka njegovo prvo dete koje je trebalo jos malo pa da dodje na ovaj svet i posle da se vrati u Srbiju.
Moja tetka i ja nismo bili srecni da ona ode jer smo misleli da je njeno mesto ovde s nama i da tamo nema ko da je pazi.
Moja baka nije zelela da "ostane na trosku"... pa je zelela da ode. Kako ne moze putovati autobusom zelela je da se vrati kuci avionom. Otisla je zajedno sa mojom tetkom do aviokompanije da pogledaju karte. Moja tetka je na francuskom nadlozila damu koja radi tamo da nadje najskupljiju mogucu kartu, sa svim mogucim dodacima koje kompanija pruza, samo kako bi cena bila sto veca. Kada je moja baka videla cenu karte, odlozila je svoje putovanje, bar kako je ona rekla " jos tri meseca, dok cene ne padnu".
Vreme je prolazilo, uspeli smo da nagovorimo moju baku da ostane, dobila je neophodne papire i ostala je snama.....
Ali nasa radost je kratko trajala
Bio je decembar mesec, priprema za novu godinu je uveliko trajala. U drustvu moje tetke i njenih prijatelja otisli smo da proslavimo zajedno novu godinu. Moja baka je zelela da novu godinu proslavi kod svoje sestre od tetke.
Ispratili smo je vozom.
Nakon proslave nove godine, moja baka se vratila. Izgledala je jako cudno, ali nam je rekla da je sve ok.
Nakon dva do tri meseca, pocela je da se zali da je boli uvo. Bol je postala nepodnosljiva. Pozvali smo lekara. Dao joj je kapi za uho i rekao je da je ili promaja ili infekcija ali kapi nisu pomagali.
Njeni bolovi su postali nepodnosljivi. Morali smo uciniti nesto.
U medjuvremenu njen doktor koji je pratio za rak pozvao nas je na pregled, tog dana sam bio snjom. Poceo je da joj pipa ramena i vrteo je glavom ali nista nije zeleo da kaze.
Pogledao je snimke pluca, i zakazao nove hemoterapije, rekao je da je tumor " poceo da radi" i da mora da se suzbije.
Prepisao je mojoj baki rengen snimak i zakazao snimak glave sa specijalistom neurologije.
Nista nisam razumeo. Sve je bilo nekako brzo. Kada smo dosli kuci, odmah sam zakazao snimke. Tetka je pocela da panici ali sam uspeo da je smirim, bar zbog moje bake.
Rezultati su stigli i bili smo pozvani od strane neurologa. Bili smo jaki i reki smo da ma bilo koji rezultati bili da cemo se boriti do kraja.
Neurolog nam je saopstio da je rak metastazirao i otisao u mozak.
Nije zeleo da kasni i da bi zeleo odmah da pocne sa zracenjem.
Bili smo svi spremni, moja baka najvise.
Odmah smo poceli sa lecenjem bez cekanja.
Doktor nam je objasnio da je jako moguce da ce moja baka izgubiti svu kosu, ali da ce zdracenje suzbiti rak.
Zakazao je 10 dana zaracnja, koji su naravno bili jako iscrpljajuci.
21. marta proslavili smo njen rodjendan. Napunila je 67. godine i svim snagama je uspela da isece trotu i pojede jedno malo parce, nakon toga vratila se u krevet jer se nije osecala dobro.
Baka je izdrzala svih 10 terapija ali vise nije mogla da ustane iz kreveta. Zalila se na jake bolove glave i na bolove u vratu. Doktor je dosao kuci da je pregleda i prepisao joj flastere na bazi morfina. Stanje je bilo sve losije i losije.
U pocetku sam uspevao da je hranim i da joj dam vode ali nakraju nije zelela vise ni da jede ni da pije. Kako nebi dehidratirala pozvali smo lekara koji joj je prepisao infuzije ali i intravensku ishranu.
Medicinske sestre su dolazile dva puta na dan kako bi joj prikljucile infuziju i odrzavale licnu higijenu.
Nazalost njeno stanje je bilos ve gore i gore. Doktror je dosao i odlucio da je smesti u bolnicu.
Kada su je smestili u bolnicu otiso sam u posetu sa svojim bratom od tetke. Bilo je vreme rucka.
Pitao sam baku da li je gladna i da li zeli da jede. Rekla mi je "da, gladna sam". Nisam mogao da verujem da je skoro pa pojela sve sto su doneli.
Uvece je kako su rekli jela jos malo i sutradan malo.
Popodne smo zeleli da odemo u posetu kada nas je lekar zaustavio ispred vrata.
Rekao nam je da je moja baka pala u komu nakon tromboze koja je zapusila arteriju u glavi.
Kao da nam je neko opalio samar pa nam dodao jos jednu slepacku.
Bilo smo ukoceni i zbunjeni. Kako to od jednom? kako kad je juce bila super.
Otisli smo do sobe i odlucili da je vise ne napustamo. Osecali smo da je ovde kraj. Iako sam osecao isto, zeleo sam da verujem i verovao sam do poslenjeg dana da ce se moja baka vratiti. Svake noci spavao sam ili ja ili moja tetka snjom u sobi. Iako je bila u komi otvarala je oci s'vremena na vreme.
Moj otac je dosao iz Srbije i svi smo bili pored nje.
Ujutru sam imao prilike da popricam sa medicinskom sestrom koja je bila toliko dobra.
Rekla mi je da je vreme da pustimo baku da ode, jer iako se ona probudi necemo znati u kakvom stanju ce biti. Nebi trebalo vise da se muci.
Ja sam joj rekao da verujem ali ako ode znam da ce otici na nekom lepom mestu, tamo gde nece vise imati ni jedan bol i tamo gde ce pronaci svoju porodicu i svoje bliznje.
29 aprila 2015 moja tetka je spavala u bolnici a ja kuci. Oko 4 sata ujutru probudio sam se trzajem iz kreveta. Dva minuta nakon toga moj telefon je zazvonio i tetka mi je javila da je moja baka preminula.
Napustila nas je ali smo znali da je otisla negde tamo gde ce joj sigruno biti bolje, tamo gde nece patiti od onih jakoh bolova koje je sakrivala od svih nas.
Ovom pricom sam zeleo da zabelezim jedan deo zivota moje bake koja se borila do kraja uzdignute glave. Pored svoje opake bolesti, postala je prabaka dve prelepe devojcice.
Bila je uvek jaka iako je imala jake bolove, uvek je znala da kaze " nije mi nista".
Borila se kao prav borac i i zahvaljuci njoj danas sam i ja sam postao covek i neko i nesto.
Aleksandar SEFEROVIC
Prica moje bake
