Danas cu vam ispričati životnu priču moje bake. Bake koja je nažalost izgubila borbu sa rakom ali se nije dala do zadnjeg dana.
Moja baka se zove Emina, ne bolje cu reci Milka, nije želela da je niko zove Emina.
Tada sam bio osmi razred osnovne skole. Kao i svakog jutra baka me je isprcivala u skolu, skuvala bi sebi kafu, spremila svoju paklu cigarete (Baka je bila aktivni pusac. Kako je uvek govorila mozes joj sve uzeti ali cigaretu nikada) i ukljucila televizor kako bi gledala jutarnje vesti. Ovo jutro je bilo malo drugačije, nije se osećala bas dobro. Na tv-u je igrom slučajeva bila jedna doktorka koja he pričala o zdravlju i preporučila da svaki čovek treba da sluša svoje telo. Moja baka se spremila i otišla lekaru.
Lekar joj je u pocetku pricao kako je sve uredu ali je ona insistirala da ode da snimi pluca.
Dobila je uput za snimanje pluća. Rezultati nisu bili dobri.
Dobila je uput da se javi na klinici u Knez selu kako bi konzilijum potvrdio ono sto su uočili. Problem je bio u tome sto su sumnjali na dve stvari: rak ili tuberkuloza.
Čekanje je bilo jako dugo. Strepnja, nervoza i briga su vladali kućom. U medjuvremenu moj brat i tetka su dosli iz Francuske kako bi svi zajedno otišli tamo jel je takav bio dogovor.
Posle nekih 15. dana došao je i dan za rezultate. Ja sam tog dana bio u školi. Kada sam se vratio kući, cela porodica je bila na okupu, tišina je vladala kućom. Osetio sam jako veliku tugu ali sam čekao da mi sami kažu. Moja baka nije želela da ja znam o čemu se radi. Želela je sama da mi kaže kada budemo sami, medjutim jedna komšika koja je bila tu nije videla da sam tu pa je izgovorila “Milka moraš se boriti, uništićeš ti taj rak”. Svi su bili izbezumljeni i mrsko je pogledali, pokazavši ocima da sam ja tu.
Kako bih smanjio tenziju rekao sam da sam već znao o čemu se radi. Moja baka je ustala i rekla svima: “ajde sada prestanite da placete, zapamtite gde ste stali, hajde da jedemo jer sam gladna a posle nastavite da kukate”.
Čuo se mali smeh.
Svi su otišli svojim kucama, ostali smo samo moja baka, moj brat i ja (živeli smo nas troje zajedno).
Moja baka nam je rekla : “ ne brinite se deco, ova zlobona stvar ( koju je pocela nazivati gospodinom)c me neće odneti, ne dok ne izdrastete u prave momke i dok ne pocnete sami da se starate o sebi".
Počele su hemoterapije. Svi znamo kako je osoba kada prima hemoterapije. Gubitak kose, slabost... moja baka je odlucila da ostane u bolnici u Knez selu sve dok ne isprimi neophodne doze terapije.
Moj otac i moja tetka su joj stalno išli u posetu. Ja sam otišlo samo jednom naravno zbog škole a i ona nije toliko želela da idem tamo jel se plašila da “ne uhvatim neku bolest” ipak je prihvatila da dodjem jednom.
U mojim mislima video sam je kako je u krevetu, lezi u bolovima.... kada sam ušao u sobi, bila je sasvim drugačija osoba. Nasmejana, razgovarala je sa svojim cimekama. Potrčao sam joj u zagrljaj i rekla mi je da nećemo ostati ovde već idemo napolje da jedemo lubenicu. Bio sam iznenadjen kako je imala snage.
Pitao sam je kako se oseća, rekla mi je da su hemoterapije teške ali da je jača od njih. Samo sto se plaši je da je već isprimila dovoljno terapija a da nema promena, a sve njene cimerke imaju poboljsanje i bolje rezultate. Rekao sam joj da se ne brine da će sve biti u redu. Gubitak njece crne guste kose je nije toliko potreso, kako je ona znala reci izrasce nova i lepsa.
Nastaviće se.......
Nema komentara:
Objavi komentar
Svaki Vaš komentar je bitan !