Danas objavljujem jednu jako potresnu pricu. Pricu o Mariji i njenom sinu Timu. Pricu kao i svaku prenosim u celosti.
Zovem se Marija imam 20. godina i mama sam. Da lepo ste procitali mlada mama koja ima sina od 3. godina. Zelim da vam ispricam svoju zivotnu pricu, koja ce, nadam se pomoci svim mladim mamama.
Imala sam 17. godina. Secam se kao da je bilo juce. Mama mi je rekla da sam se ugojima i da sam sigurno trudna. U tim godinama sam bila prava brbljanica i znala sam ogodovriti svojim roditeljima. Majki sam odmah rekla " ma daj bre sta pricas zar ne vidis da sam suva". Majka me je lose pogledala i rekla mi je da uradim ekografiju za svaki slucaj. Dan posle skupila sam snage i otisla sa svojim ocem na taj cuveni pregled utvrdjivanja trudnoce. Secam se bio je maj, vrucina ali se secam i ocevih reci: Ako si kojim slucajem trudna, ima odma da abortiras". Nisam mu nista odgovorila, nisam znala ni sta da odgovorim, sve do bolnice, ali sam jedno znala: Moze samo da sanja.
Kada smo stigli u bolnicu, ginekolog me je brzo primio na pregled. Bila je to jedna mlada dama koja je bila jako simpaticna. Nakon pregleda (bio je to moj prvi pregled) sa osmehom mi je rekla da sam u drugom stanju..... 5. mesec.
Pocela sam da placem, nisam mogla da se zaustavim. Bila sam presrecna ali u isto vreme i malo zbunjena. Pitala sam doktorku kako je moguce da budem u 5. mesecu a da nemam ni jedan simptom. Rekla mi je da je to sasvim moguce i da je beba u najboljem stanju. Kako je znala da moji roditelji ne zele dete, pitala me je da li zelim da cuvam dete, da ga dam na adoptiranje..) Naravno da sam odlucila da ga sacuvam to je moj plod. Pre izlaska rekla mi je jos jednu recenicu: Decak je!.
Nakon sto je ustanovila da sam u drugom stanju, pozvala je mog oca u ordinaciju i saopstila mu je vesti. Moj otac je bio besan, onako kao pas.
Kada smo izasli iz bolnice otac je poceo da se dere na mene, i pitao me je kako sam mogla da dam takvu odluku ( da sacuval dete). Plakala sam kao beba i pitala sebe kako moj otac moze da bude tako pokvaren i bezdusan?
Kada smo se vratili kuci, moj otac je odmah rekao mojoj majci sta se desava, odreagovala je kao on. Tada sam saznala da cu se boriti sama bez njih, protiv njh.
U srednjoj skoli svi su vec bili u toku da sam u drugom stanju. Neka deca su me ismevala, druga gledala mrkim pogledom, mene je bilo briga. Dosao je i taj dan kada sam rekla " oplodiocu moje jajne celije" ( jel ne mogu ni da ga nazovem ocem mog deteta) da ce postati tata, naravno digao je ruke.
Sve je bilo previse za mene, moji roditelji, skola, moj bivsi... prestala sam da jedem, da spavam, da se smejem. Prestala sam da idem u skolu...
Zbog svih tih stresova bila sam na rizicnom privremenom porodjaju.
Lezala sam tri nedelje u bolnici, sama. Nakon toga moji roditelji su otisli na odmor a ja sam ostala sa bakom u iscekivanju da se porodim.
Nije proslo mnogo vremena, kontrakcije su pocele 24 jula.... porodila sam se sa 7,5 meseci.
Porodjaj je prosao jako brzo, nisam imala velike bolove. Samo sam jedno mislela da uzmem moju bebu u narucije. Mog malog goluba.
Mislela sam da ce se moji kosmari napokon smiriti da ce se sve vratiti po starom i da ce moji roditelji prihvatiti mog sina kao njihovog prvog unuka. Prevarila sam se.
Posto je bio jako mali morao je da bude u inkubatoru pod cevcicama, a kada sam zelela da mu dam ime.... nije bilo moguce, DETE JE VEC OZNACENO ANONIMNIM. Nisam razumela. Rekli su mi da je dete vec obezbedjeno za usvajanje. MOLIM!!!!
Postala sam jako besna, pocela sam da se derem sve dok nije jedna medicinska sestra dosla, sela pored mene i uspela da me smiri. Objasnila mi je da su moji roditelji vec uradili potrebnu dokumentaciju za odricivanje deteta. Opet su me izdali.
Neznam zbog cega ali mi je sestra rekla da se javim socijalnoj radnici.
Odmah sam otisla kod nje i sve joj objasnila. Odmah je obustavila dalji proces i dete je ipak priznato meni. Napokon sam mogla da mu dam ime: Tim.
Kada su se moji roditelji vratili sa odmora bila sam jako ljuta na njih ali sam im opet dozvolila da upoznaju moga sina misleci da ce njegove andjeoske oci opustiti njihovo kameno srce. Videli su ga, rekla sam im da mogu da ga uzmu u ruke odgovorili su mi drsko " ne zelimo da uzmemo tu stvar u svoje ruke". Aha tu stvar! Rekla sam im odmah da izadju napolje!.
Izasla sam iz bolnice, vratila se kod svojih ali brzo nakon toga napustila svoju kucu i pocela da zivim sa osobom koja je prihvatila i mene i moga sina. Mog danasnjeg muza. Kada kazem da je prihvatio moga sina, usvojio ga je.
Danas sa mojim roditeljima nemam nikakav kontakt, vidjaju jednom mesecno mog sina, iako on i ne razume sta su oni njemu. Danas imam 20. godina zivim svoj zivot zajedno sa svojom porodicom.
Zelim da kazem ovom pricom svom mladim mamama da se bore za svoje male golube, da ne treba da odustaju cak iako se osete da su same. Nemojte niko da diktira sta uradite s vasim telom kao i sa vasom decom. Ja sam uspela, mozete i vi!
Nema komentara:
Objavi komentar
Svaki Vaš komentar je bitan !