Kao mala bila sam drugacije dete od ostalih. Uvek sam bila sama i igrala sam se sa svojim lutkama i izmisljala pricice, moje lutke i ja. Uvek sam pazila sta se desava oko mene, o cemu roditelji pricaju, gde ptice lete, de se insekti krecu, ponekad mi se desilo i da pratim fudbal dece na ulici ali nisam se nikad usudila da igram s njima.
Mama mi je rekla da dok sam bila mala desavalo se da vicem i da se derem bez ijednog razloga, uvek iste reci " TA TA TA". U to vreme doktori su misleli da je moje ponasanje takvo kakvo je zbor teskog razvoda roditelja ali ja se danas pitam da nisu bili samo znaci mog danas vec otkrivenog autizma.
Kada sam posla u prvi razdred osnovne skole, naucila sam da citam vec u prvom mesecu. U ucionici imali smo puno knjiga sa prelepim crtezima a ja sam bila jako nervozna jel nisam mogla da razumem sta citam. Dala sam sve od sebe iako je bilo tesko ali uspela sam da procitam prvu knjigu "Crvenkapa". Citajuci bila sam najbolja u odeljenju imala sam nivo petnaestogodisnjakinje.
Iako sam znala da citam ono sto je meni bilo komplikovano je rucni rad: seckanje, pisanje ili koriscenje lenjira... moje ruke jednostavno nisu zelele da me slusaju. Znala sam kako se koriste predmeti, kako uraditi ali nisam bila u mogucnosti teoriju da prebacim na praktiku.
Kako bih vam zacarala, tek u 8. godini sam naucila da vezem pertle a tek u 15. da napravim pravi krug sestarom. Bilo mi je tesko da shvatim da li sam " inteligentna" ili "glupa".
Citanje mi je mnogo pomoglo tokom mog skolovanja i socijalizacije. Jako mi je bilo komplikovano razumeti zagonetke, pitalice a o izrazima da i ne govorimo.
Danas imam jos poteskoca da ostvarim kontakt s ostalima a jos i da ih produzim. U skoli deca kao i sva deca podsmejavala su se a profesori uvek govorili " kako treba da se uozbiljim" " da se smirim", naravno ja sam bila u svom svetu. Sve se ovo ne bi desilo da je moja dijagnoza bila otkrivena na vreme, uvek je bilo " ah to je dete razvedenih roditelja".
Sigurno se pitate kako je biti autista? Ali ja cu vam okrenuti pitanje i pitati vas "kako je ne biti autista"?
Do nedavno sam mislela da ljudi vide svet kao i ja, da svako gradi ono sto mu je volja. Da svi osecaju isto sto i ja ali to nazalost nije tako.
Sto se tice mojih misli oni skacu kao zecevi sa jednu misao na drugu, mogu u jednom trenutku da sredjujem svoju sobu i da nadjem neku knjigu, koju cu naravno poceti da citam i zaobraviti sta sam pre toga radela.
Imam takodje problema sa organizacijom, moja soba je puna post-it papirica... napuni telefon, usisaj, spremi knjige, napisi domace zadatke, pozovi drugaricu...
Sto se tice mog dana ujutru dorucak obavezan, onda idem na posao ili u skolu, vratim se kuci, kompjuter, jedem.... ponekad se "socijalizujem" sa svojim roditeljima... i tako u krug.
Osoba sam koja voli da gleda ili pregleda iste filmove procita dva puta iste knjige.... da to je kod mene normalno.
Sto se tice mojih kriza ( kada pocnem da se nerviram) nerviram se i derem ali samo kad sam sama.
Naucila sam kao mala da ako se derem i vicem pred svima niko me nece razumeti, ovako ako sam sama onda razumem samu sebe i smirim se.
U pocetku sam sve svoje suze, zelje, strahove, drzala za sebe, probala sam da sagradim neku novu licnost koju bih prekazivala ostalima.... sve drzala u sebi, dok jednog dana moji drugovi mi nisu rekli " a kada ces da budes ono sto jesi, mi te volimo takva kakva si"....
Od tada sam shvatila da gluliti nicemu ne sluzi onda sam prihvatila ono sto jesam, a mogu vam reci da su i ostali takodje.
Sa svojih 18. godina odlucila sam da se auto-dijagnostikujem. Otisla sam kod psihologa i on je potvrdio moj autizam. Bio je spreman da mi pomogne oko posla i da radi samnom ali je nakraju rekao da sam sve godine rada odradila sama.... sa knjigom.
Zahvaljujuci mom psihologu nasla sam posao kao bibliotekar. Ono sto najvise obozavam.
Danas radim, iako je ponekad potrebno objasniti precizno sta treba da uradim.
Moj generalni stav danas vezano za autizam je da su odrasli malo zaboravljeni. Autizam kao i svaki autizam ima svoj zamisljeni svet u kome zivi, jel svaki autizam nije isti kao ni svet, ali mislim da svaka autisticna osoba moze naci svoje mesto samo joj treba obezbediti to mesto ( svetla ne toliko jaka, mogucnost koriscenja zastitnike za usi).
Cujem da ljudi pricaju "kako pobediti autizam" ja ne zelim da ga pobedim vec da naucim da zivim s njim, sto sam naravno uspela jednom dijagnostikovan.
Danas me bas briga misljenje drugih ako aplaudiram bez razloga ili ako se vrtim oko sebe zato sto sam puna energije. Volim filmove Harry Potter-a i volim da pisem magicne price. Zivim svoj zivot i ne treba ja da se uklopim u svet vec da se svet uklopi samnom.
Zelim da se vratim na jednu stavku koja me je jako iznenadila, kazu : autista nezna komunicira. Autista zna da komunicira itekako samo mu dajte nacina da komunicira na nacin na koji on zna. Neka deca nazalost nisu verbalna ali pratite njihove pokrete, grimase, oni vam pricaju na vama je da ih razumete.
Desava se da roditelji misle da dete nece razumeti pa kazu " zasto je moje dete ovakvo, zasto nemam normalo dete" nazalost dragi roditelji mi to razumemo, ne odgovorimo ali sve to drzimo u sebi i da.... razumemo.
Kazu, dete se smeje a nista nije smesno, ponavlja reci koje je cuo na TV-u, ponavlja zvukove auta.... da li se pitate zasto? recicu vam, to je nas nacin komunikacije.... Danas se desava da upotrebim recenice iz nekog filma kako bih ili nastavila dialog sa osobom sa kojom pricam.
Autizam je danas jos uvek neka vrsta tabu teme, jos uvek je jedno stanje koje treba otkriti. Ja samo preporucujem roditeljima da sto vise rade sa svojom decom, da im sto vise pricaju, razgovaraju s'njima, jel oni to razumeju, ako vam kaze nesto znajte da vam je odgovorio iako ga ne razumete, ali on vas da.
Nema komentara:
Objavi komentar
Svaki Vaš komentar je bitan !